Студентски парламент Бања Лука

На свечаној сједници одржаној 03.07.2009. године у амфитеатру Правног факултета студентима и присутним гостима обратио се први предсједник Студентског парламента, Милан Грубор: „Почаствован сам што сам овдје, на Правном факултету, у овоме амфитеатру. Низ деценија, студенти и професори Бањолучког универзитета су покретачи нашег напретка. И управо студенти и професори заједно представљају хармонију традиције и прогреса. Такође се поносим са тим што са собом доносим добру вољу и велику енергију студената да наставимо заједно са новим рјешењима. Није давно било када смо ми млади били једна неартикулисана група. За то нам није крива политика, међународна заједница, страни плаћеници и домаћи издајници, већ ми сами.

Тада смо били мање активни од пензионера. Нисмо знали шта хоћемо нити куда идемо. Живјели смо од данас до сутра.

Наша свијест је била заоставштина старог система вриједности. Није постојао сукоб идеја и интереса, већ се наш студентски идентитет и интерес унапријед формирао без могућности емпиријске провјере истог. Ми смо били студенти. Јадни и биједни. Забринути. То нам је годило. Нисмо хтјели да одрастемо.

Нисмо имали ту клицу револуције у себи, нити жеље да мијењамо свијет на боље.

Гледали смо само себе и свој интерес. Лично испред заједничког. Нисмо хтјели да преузмемо одговорност за себе и, у крајњој истанци, друштво.

Наговјештај новог таласа је стигао у предавању покојног премијера др Зорана Ђинђића. Његовог задњег предавања и то баш у Бањој Луци и пред нашим студентима. Тај дан је забиљежен као дан када је покушан атентат код Хале Лимес.

Након тога је почео преображај. Прво се десила једна велика ствар као припрема за оно што слиједи. Први пут смо се организовали и урадили преседан у оквиру Бивше СФРЈ. Бањолучки студенти су добили касарну за Универзитет и ставили тачку на војску и војну. Млади људи, студенти су преузели одговорност и побиједили. Та идеја је накратко угушена. Зашто? Зато што не можете старим начином мјењати свијет. Јер онда у суштини ниште и не мјењате. Већ само мијешате. Али је садржај исти. И оно што се тада видело не можете сами! Треба нам тим.

И онда опет ништа. Сивило. Статус кво.

Онда смо ми дошли на ред. Схватили смо да морамо да се мијењамо. Видјели смо да морамо да урадимо све што је у нашој моћи у том тренутку да се пробудимо. Рекли смо хајде да урадимо домаћи задатак па да видимо да ли нас професор воли или не воли, или је по сриједи глобална завјера. Ми смо то морали, јер је то било једино рјешење. Једино рјешење да останемо на овим просторима и опстанемо као равноправни дио свијета.

Шта се у суштини десило?
Покренули смо модернизацију студентског тијела. Нас студената. Ми стално усавршавамо уставе, а у неким сегментима живимо још као у средњем вијеку. Први пут на овим просторима модерно и прогресивно је превладало. Није било лако.
Створили смо један либерални кoнцепт. Концепт гдје доминира идеја. Концепт гдје се нуде рјешења, умјесто незадовољства. Концепт гдје се гледају резултати, а не намјере. Успјели смо у томе да поштујемо и уважавамо неистомишљенике умјесто да их елеминишемо. Схватили смо да је друштво само по себи хетерогено тако да на позиције презентације друштва или ти функције не могу да иду хомогено само они који мисле као ја већ и та презентација мора бити хетерогена.
Створили смо климу гдје се сударају идеје и гдје се студентски идентитет и интерес формира накнадно. Након тих судара (рецимо избори) у неопходан утрошак енергије и ресурса. И гдје се идеја која не добије своје представнике трајно или привремено хендикепира. И то је цијена. То је одговорност. Нема уздржаних.

Увели смо принцип тима гдје се предсједник Студентског парламента кандидује заједно са тимом. Створили смо тимски дух. Увели смо транспарентност. Када сам донио одлуку да се сви урађени пројекти анализирају и јасно показују хонорари запослених на пројекту говорили су ми да сам луд. Не само тада. Када смо са гнушањем одбијали разне погодбе и новац који нам је нуђен опет смо били луди.

Видјели смо, на терену, да су млади будућност. Оно што смо тада видјели нас није ни мало обрадовало. Већ уозбиљило. Схватили смо да бити вијесник прољећа није нимало ласкаво. На нашим плећима је развој ове државе и судиће нам наши резултати и историја.
.

Почели смо да стварамо нове вриједности овог друштва. Данас имамо их далеко више него онда када смо почињали. Тада су биле три: Хомо сапиенс, Србин, православац. Створили смо платформу развоја студенатске активности. Па план рада у циљу стварања те платформе у дијело. Затим су резултати дошли. Они увијек дођу када поштено и напорно радите. Прије или касније. Прогласили смо Студентску републику поводом крађе Косова и Метохије. Нисмо палили заставе и разбијали излоге. О томе је паришки Le monde и новинар Christophe Chatelot 12. марта писао. Нова вриједност. Направили смо велику забаву за бруцоше. Око 4000 судената је присуствовало. Слушали су Блажу, а не Синана. Нова вриједност. Организовали смо Први научни скуп студената . Нова вриједност. Направили смо Елаборат о стању у високом образовању гдје смо дали свој став о стању на Универзитету кроз институције ове државе.

Презентовали смо Пакет мјера који нуди рјешења за овакво стање.
Рјешили смо апсолвентске екскурзије кроз јасан конкурс.
Студентске забаве смо уговором дефинисали.
Направили смо „АнтиКор“ пројекат којим се студенти боре против корупције.
Направили смо прве Студентске новине „Студентска република“. Новине које не говоре о кризи српског фудбала, већ о стању у друштву. Нова вриједност.
Одабрали смо нове млађе студенте да се укључе у нови сазив Парламента. Квалитетне са огромним потенцијалом. Ми смо их нашли. Ми смо их тражили. Двије трећине Парламента су нова лица. Тај позитиван одабир кадрова смо урадили први у БиХ. Нова вриједност.
Спортске игре које трају пет дана, и свих тих пет дана трибине су биле крцате. Живјело се за спорт, за своју екипу.
Не желим да будем нескроман, али и ја се повлачима, а да нисам вјечити студентски лидер већ 10 година. Да ме нису смијенили и да нисам завршио факултет.
Да ли треба да кажем да смо све ово урадили први у региону? Да су ово све нове вриједности? То, на крају крајева, није ни важно. Важно је да смо помогли сами себи.

Све што видите у Парламенту, све активности и резултати су посљедица идеја из наших глава. Ми смо живи доказ да се идеја може остварити и испунити у стварности. То ми имамо и носимо са собом. На то смо поносни. А то колеге што пију кафу у пролазу или паркићу немају.

Свијет није овакав зато што је то закон већ зато што нема ко да га мијења.

Изаберите најбоље међу вама. Гледате шта вас спаја, а не раздваја. Заједнички интерес ставите испред свог личног.

Зато не одустајте ако не рјешите проблем, већ мијењајте приступ проблему. Ако престижете додајте гас.

Свијет се мијења полако. То морамо схватити. Не преко ноћи и не брзо. Треба времена, зато се не обесхрабрујте.

Схватили смо да се слон може да поједе само комад по комад. Колико год то трајало.

Схватили смо моћ идеје. Један човјек је имао идеју да од Британских колонија у Сјеверној Америци направи државу. То је подијелио са другима, идеја је планула и настале су САД. Толика је моћ идеје из ваше главе.

Постоје земље које имају нафту, природне ресурсе, дијаманте, па су сиромашне. Постоје земље које немају никакве ресурсе, па су богате. У суштини је све до људи. До нас. Не може се друштво промијенити, а да се свако од нас појединачно не промијени. Јер друштво је збир свих нас.

Имао сам сан. Сан је био да направимо мост.
Нашим рукама и нашим ресурсима. Не ни од платине ни од злата ни од армираног бетона. Већ од онога што имамо – дрвета. Не требају нам ни америчке донације ни концесије ни тендери. Хајде да га ми направимо. Својим рукама. Биће мали, узак, дрвен. Али јак и стабилан и на крају крајева њиме ће млади пролазити, прелазити, љубити се и заљубљивати. Спојиће двије обале. Служиће сврси.
Тај сан се остварио. Премостили смо своје недостатке и личне интересе, спојили смо младе са будућношћу. Тај мост је Студентски парламент.

Хвала Вам!!!“